Краљица Јелена

Света краљица Јелена, жена српског краља Уроша I Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина, једна је од најистакнутијих личности у српској историји. Ова владарка оставила је посебан културни, градитељски и просветитељски траг у српском средњовековљу. Управљала је делом државе у другој половини 13. века и била високо уважавана и вољена од стране својих савременика.

Бројни су били покушаји да се проникне у живот ове знамените личности, да се одгонетне њено порекло и да се расветли њена владарска и црквена делатност. Али, због малог броја сачуваних историјских сведочанстава Јеленин живот донекле је остао под велом тајне. Зато је њена биографија и данас предмет живог интересовања и непрестаног проучавања.

Јелена је рођена око 1236. године. У Србију је дошла средином 13. века и постала супруга краља Уроша I Немањића. Из које земље и породице је потицала не зна се са сигурношћу. Њен савременик и писац њеног житија, архиепископ Данило II, казује да је била ,,фрушког“ (француског) порекла, кћи славних родитеља који су је удали за српског краља. У 17. веку патријарх Пајсије, писац Житија цара Уроша, назива Јелену кћерком француског краља, а у српској историографији 19. и 20. века сматрало се да она потиче из француске владарске лозе Анжујаца.

Јеленино порекло је повезано и са Анжујцима који су владали на југу Италије. О томе сведочи њена преписка са сицилијским владарима, Карлом I и Карлом II Анжујским, у којој је ословљена као ,,најдража рођака“. Од новијих историчара, К. Јиричек је трагао за Јелениним пореклом међу француском властелом у Грчкој, а Мак Данијел међу француским и мађарским племством у Славонији и Срему. Међутим, порекло краљице Јелене је и даље предмет научних истраживања.

Период српске историје у којем је живела и деловала краљица Јелена карактерише активна политика Србије према суседним земљама, као и унутрашње организовање и изграђивање земље. Мало је података о Јелениној делатности за време Урошеве владавине (1243-1276), али вероватно да је поред Уроша била најутицајнија личност у Србији крајем 13. и почетком 14. века

Након вишегодишњег инсистирања угарског двора да Урош свом старијем сину Драгутину уступи део земље на управу и Урошевог одбијања да ово учини, Драгутин је битком код Гацка, помоћу угарског племства, преузео владавину над Србијом 1276. године. Када је Драгутин почео да влада земљом даривао је мајци на управу један њен део. ,,Држава“, којом је Јелена владала више од три деценије, обухватала је Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. После 1309. године краљичина област је сужена на властелинство манастира Градац, двор у Брњацима са околином, и крајеве око Плава.

Краљица је имала своју војску, управни апарат, државни печат, свог канцелара, а вероватно и своју канцеларију. Потписивала се са Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске (у писму Дубровчанима) и са Јелена краљица у документима из 1289. и 1304. године. Била је високо поштована од црквених великодостојника православне и римокатоличке цркве, од својих синова краљева Драгутина и Милутина, као и међу владарима суседних земаља.

Њени дворови налазили су се у Брњацима, Бјелопавлићима, Улцињу и Требињу. У Приморју је проводила највише времена. У последњим годинама свог живота, од 1309. до 1314. године, живела је на двору у Брњацима, одакле је подизала православни манастир Градац, своју православну задужбину.

Краљица Јелена је ктитор фрањевачких манастира у Бару и Котору, а могуће да је основала и манастир у Улцињу и цркву Св. Марије у Скадру, али подаци о томе нису сигурни. Сматра се да су Јеленине задужбине имале велики утицај на градитељство Приморја. Јелена је неке од приморских манастира обнављала. На једној од плоча изнад улазних врата цркве Св. Срђа и Вакха, која се налази на левој обали реке Бојане, пише да је краљица Јелена са синовима Драгутином и Милутином обновила ову цркву 1290. године. Ратачки манастир у близини Бара, основан крајем 11. века, такође је био богато дариван од Јелене око 1288. године. Катедралној цркви Св. Николе у Барију даривала је заједно са синовима једну икону. У ризници цркве Св. Петра и Павла у Риму чува се њен дар – икона на којој су представљени ови апостоли и Јелена као монахиња са својим синовима, краљевима Драгутином и Милутином.

Новија истраживања говоре о Јелениној ктиторској делатности у корист православне цркве у Приморју. Сматра се да је била ктитор православних манастира Св. Николе и Св. Богородице у Стону. Традиција јој приписује и пет манастира у Црној Гори. Краљица је убројана и у хиландарске ктиторе. Архиепископ Данило наводи да је слала богате дарове у Јерусалим, Синај и Свету Гору Атонску.

Јеленина највећа православна задужбина је манастир Градац. Ариепископ Данило у житију детаљно описује њено оснивање овог манастира: ,,И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац… Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима…као мудри и разумни строитељ.“

Манастир Градац и даље својом лепотом чува спомен на своју ктиторку. Уметност Запада и византијска традиција повезани су у овој грађевини на јединствен начин, тако да је градачка црква постала одраз и сведочанство читавог краљичиног живота.

Краљица Јелена је једина жена у српској историји којој је посвећено посебно житије. У средњовековном делу Животи краљева и архиепископа српских, написаном између 1317. и 1340, архиепископ Данило велича владарске способности и аскетске и монашке идеале које су следиле водеће личности цркве и државе, међу којима је и краљица Јелена.

Он истиче њено славно порекло, благочестиву кротку нарав, мајчинско милосрђе, а нарочито њено усрдно покајање и одрицање од овоземаљске славе ради усхођења ка непролазној, небеској слави. Овако писац говори о краљици: ,,…оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и безлобно, а колика је свесрдачна њена смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином. Опевану и свехвалну благодат имађаше, коју је примила просвећењем св. Духа, познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита… Великога и малога, богата и ништа, правденика и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала и свакоме дужну част одавала…“.

Житије нам говори о томе да је краљица несебично даривала милостињу потребитима. На свом двору сабирала је и сиромашне девојке, хранила их је, просвећивала и васпитавала. У школи коју је основала могле су учити вез, ткање и остале ручне радиности, али и писменост и музику. Када би девојке одрасле удавала их је, обдарујући их сваким богатством.

Своје синове краљица је подизала у благочешћу и свагда их је управљала ка Господу: ,,Зато и ја вама говорим, вазљубљена моја децо, брините се о оном, што је од користи душама вашим…А ви љубављу срца, држите се сами међу собом, имајући једномислену вољу у телу…“ Јелена је заједно са синовима представљена на две иконе од којих се једна налази у цркви св. Николе у Барију, а друга у цркви св. Петра у Риму. Њен лик је фрескописан у неколико цркава. У капели Ђурђевих Ступова насликана је као удовица са белом марамом на глави, а као монахиња представљена је у Грачаници, у спољашњој припрати Сопоћана и у цркви св. Ахилија у Ариљу. У унутрашњој сопоћанској припрати приказана је на композицији Смрт Ане Дандоло као краљица са круном. И на ктиторској композицији у Градцу она је осликана као краљица где заједно са краљем Урошем држи модел манастира у својим рукама приносећи га Господу Исусу Христу.

Архиепископ Данило говори опширно о Јелениној болести, након које је примила монашки чин у граду Скадру, као и о њеној припреми за смрт, смрти и посвећењу. Доживевши дубоку старост и осетивши да се ближи смртни час, Јелена се хришћански припремила за тај тренутак. Позвала је к себи епископе, игумане и властелу своје државе како би им даривала последњи благослов. Међу њима су били епископ рашки Павле, њен духовни отац, и Данило, тада бањски епископ, који је и забележио овај догађај. Када су се сви позвани окупили око краљице, одслужено је опело и Јелена је примила причешће. Помоливши се Богу и благословивши све присутне упокојила се. Дан њене смрти био је 8. фебруар 1314. године. Сахрани су присуствовали и архиепископ Сава III са својим клиром и краљ Милутин са својим двором. Краљ Драгутин се после неког времена поклонио гробу своје мајке.

Три године након упокојења, Јелена се у сну јавила једном монаху, налажући да се њено тело извади из гроба. Када је епископ рашки Павле чуо ову вест, дошао је на гроб блажене. Јеленино тело нађено је нетљено и положено је изван олтарских двери, пред иконом Исуса Христа. Краљица је након тога канонизована на велику радост целог сабора њене земље.

За време српског ратовања са Турцима мошти су вероватно сакривене, и данас није познато где се налазе. Датум празновања Св. краљице Јелене је 30. октобар /12. новембар.