Историја и оснивање

Православни манастир Градац налази се у централној Србији на обронцима планине Голије. У средњем веку налазио се северно од Раса, такође у средишњем делу српске државе. У близини манастира пролазио је тада важан пут за Ариље, чији је један крак био усмерен ка Студеници. Манастир je био подигнут изнад реке Брвенице, недалеко од налазишта камена за градњу, на месту богатом изворским водама, окруженом шумама и пашњацима који су вероватно били манастирски посед.

Назив места Градац постојао је и пре оснивања манастира. Вероватно да је тај назив био повезан са византијским утврђењем из 6. века, које се налазило на узвишењу изнад манастира и у чијем подножју је била црква. Темељи ове мале ранохришћанске цркве сачувани су до данас испред Богородичине цркве у Градцу.

У манастирском комплексу налазе се две цркве: већа црква је посвећена Пресветој Богородици, а мања Светом Николи. Већа црква била је гробно место ктиторке манастира, свете краљице Јелене Немањић, жене краља Уроша I.

Манастир Градац изграђен је у последњој четвртини 13. века. Тачна година изградње није позната. Оснивачка повеља није сачувана, као ни уобичајени натписи у прстену куполе цркве и уз ктиторске композиције. О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре манастира. Најстрарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило II у периоду између 1317. и 1324. године.

Данило II детаљно описује како је краљица Јелена оснивала манастир: ,,И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац… Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно здање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима… као мудри и разумни строитељ.“

Данило II је све ктиторске заслуге у изградњи манастира приписао краљици Јелени, док се у каснијим српским летописима и краљ Урош I помиње као ктитор. Урошево учешће у изградњи потврђује и двојна гробница припремљена за осниваче цркве и ктиторска композиција насликана изнад ње. На њој је краљица Јелена представљена као главни ктитор. Она је лицем окренута посматрачу док држи модел цркве у рукама. Међутим, иако је краљ Урош на овој композицији окренут ка Христу, он заједно са Јеленом држи модел храма једном руком, на основу чега се закључује да је и он био један од оснивача манастира. На Богородичиној цркви уочљиве су две етапе у грађењу. Могуће да је Урош заједно са краљицом започео изградњу Градца. Али, почетна етапа зидања вероватно је била прекинута 1276. године када је Урош свргнут с престола и прогнан у Хум, где је и умро 1277. године. Краљица је затим сама довршила зидање манастира.

На стени изнад улаза у манастир налази се мала црква посвећена светом Николи. Време грађења ове цркве није утврђено. По архитектонским одликама претпоставља се да је подигнута у другој половини 13. века. Могуће да су у овој цркви вршена богослужења за време зидања велике цркве. По довршењу манастира она је степеништем била повезана са конаком и можда је служила као дворска капела.

Градац је основан као мушки манастир. Краљица га је богато опремила и препустила монасима. Претпоставља се да га је након изградње понекад посећивала и да је у њему имала своје одаје и капелу поред њих. Њени синови, краљеви Драгутин и Милутин, даривали су богато манастир након краљичине смрти.

У 14. веку у манастиру је живео велики број монаха, о чему сведоче бројне надгробне плоче из овог периода. Нема података о стању манастира у време када су Турци продрли у ове крајеве. Највероватније да је опустошен и опљачкан после пада Новог Брда 1455. године, али све до друге половине 16. века није био потпуно напуштен.

Крајем 16. века игуман Стефан и јеромонах Пајсије из Ђурђевих ступова извршили су велику обнову Богородичине цркве. Цркву су затекли без крова и покрили су је оловом. Могуће да су они том приликом обновили и монашке грађевине и основали ново братство у овом напуштеном манастиру. Нажалост, манастир је убрзо опет страдао. На основу записа митрополита Висариона из 1600. године сазнаје се да је манастир био покраден и да су све монашке келије биле разорене до темеља.

Судбина манастира у 17. и 18. веку потпуно нам је непозната. Тежак положај српског народа у другој половини 17. века није могао мимоићи ни Градац. Турци су скинули оловни кров градачке цркве и она се затим природно урушила. Крајем 18. века манастир је био тешко оштећен и ненастањен.

Почетком 19. века основано је данашње село Градац. Гробови свештеника око Богородичине цркве сведоче да је она у то време служила као парохијска црква. Један део цркве обновљен је ради богослужења. Али, и даље је црква била без сводова, куполе, намештаја, засута земљом у висини од два метра. Године 1910. над њом је постављен заштитни кров са црепом, ослоњен на дрвене стубове. У наредном периоду постојала је тежња да се црква обнови, али све до средине 20. века она није била остварена.

Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије организовао је 1948. и 1949. године конзерваторске радове у манастиру. Зидови цркве су конзервирани, дотрајали делови кровне конструкције замењени су новим деловима, простор западно од цркве ослобођен је од наноса земље и извршено је пошумљавање.

Археолошка ископавања су започела 1962. године, а годину дана касније урађен је и усвојен главни пројекат за обнову цркве, која је трајала до 1975. године. Цркви су дограђени сви делови који су недостајали: сводови, тамбур, купола, аркадни фризови, прозори са мермерним оквирима и украсима, кровни покривач, олтарска преграда, два свећњака и плочник.

Црква Светог Николе била је полусрушена и некоришћена све до 1876. године, када је обновљена да би служила као мирска црква. Том приликом начињен је улаз на северној страни. У другој половини 20. века ова црква је конзервирана и постављене су камене плоче на њеном крову.

Године 1982. почела је изградња конака на старим темељима, у којем сада живи градачко сестринство.