3. дан – литургија у манастиру Градац

фотографије у галерији: Маја Вујанац

Беседа поводом дана св. Јелене Анжујске

Драга браћо и сестре, сабрали смо се данас, у Недељу Св. Отаца и у време попразнства Вазнесења Господњег, овде, у богоспасаваној обитељи Градачкој да узнесемо молитве Господу, да приступимо Чаши Живота и да примимо Свету Тајну Причешћа Телом и Крвљу Христовом.

Дошли смо и да се помолимо ктиторки овог манастира св. краљици Јелени Анжујској за молитвено заступништво пред престолом Господњим, да освежимо наше сећање на њену личност и дело, али и  да обретемо неопходне нам благодатне дарове – јер ових дана низом духовних и културно уметничких манифестација обележавамо и негујемо успомену на њу.

Није, верујемо, пука случајност што се  баш сад у Недељу Св. Отаца сећамо краљице Јелене. Управо је њен животописац, а и блиски пријатељ, архиепископ Данило у житију за њу употребио неке епитете који су приписивани посебно оцима српске државности и духовности – Св.Симеон и Св. Сави. Назвао ју је, поред осталих бираних речи, и светилником православног отачаства. Сврстава је, обазирући се на величину њене личности и ширину утицаја, међу велике оце и матере Цркве, равне њиме по достојанству, значају и светости. Каже архиепископ Данило: Ако кога треба именовати, чији живот превазилази човечије умове, то је достојно именовати тебе, о најблаженија. Трудове твоје и бодра подвизавања умножила си на стотину, и била си од Господа даровани светилник православноме отачаству српске земље, сијајући многосветлим чудима као сунчаним зракама.

А у православном Предању, као што знамо, светлост и  просвећење нераскидиво су повезани са светошћу. Управо је то, њена светост, оно чиме се она уписује у књигу вечности и што је чини живом и дејствујућом, не само у прошлости, за свог земног живота, већ и дан данас, и у свим временима. То је оно, пре свега, чиме она дејствује на нас, и надахњује нас, или макар, чиме би требало да делује на нас, ако је семе њеног примера пало на плодно тле и донело здравог рода.

Управо су ови дани њене блажене успомене она права прилика да се загледамо у себе и да промислимо, да ли је, и како, пример њене светости и врлине утицао на нас, каквог је трага оставио и колико је рода донео! Јер истинско неговање успомене на неког светитеља није само пасивно дивљење или вербално величање, нити је само искање молитвеног заступништва, већ је то и активни труд да се следи његов или њен пример, борба и подвиг да се сопствена огреховљена личност обнови и преобрази по светитељском моделу.

Они, свеци, су нам живи узор и водичи на путу у живот вечни и Царство Божије, јер су управо они испунили истинско назначење људске природе, они су се саобразили Господу Христу и оприсутнили га међу нама. Зато је наше сећање на светитеље и својеврстан суд савести над нама самима, реална процена нашег духовног стања и мерило наших достигнућа као хришћана. Ово сећење јеста једна жива и активна сила која треба да преобликује наше мисли, осећања, настројење и дела, да их саобрази Христу и да нас води ка истинском сусрету и општењу са живим Богом.

А, ако погледамо у свету личност Јелене Анжујске као у мерило, и као у огледало сопственог нивоа охристовљења, како и каквима у њему видимо себе? Ако хоћемо да будемо потпуно искрени, и пред Богом, и пред сопственом савешћу, чини се да морамо признати да оно што видимо није нажалост увек похвално по нас, и да нам не служи на част!

Ако смо свету Јелену Анжујску запамтили као ктиторку и добротворку, помиритељку и дипломату, мајку и монахињу, да ли можемо потврдити за себе да смо и ми сами увек на њеном трагу? Рекли бисмо, нажалост, да не можемо, и да често изневеравамо њен аманет.

Ако она гради и подиже, обнавља и дарује цркве и манастире, да ли можемо рећи да ми по својим моћима и способностима довољно чинимо за Цркву? Ако она помаже невољнима, сиротима, потребитима, ако их школује, удомљава и лечи, да ли и ми чинимо слично? Да ли хранимо гладнога, појимо жеднога, посећујемо болеснога и заточенога, помажемо убогога, или просто равнодушно одмахујемо главом, скрећемо поглед и правимо се глуви? Ако Јелена гради мостове помирења, зближавања и разумевања, да ли и ми то чинимо? Да ли градимо мир или још више распирујемо поделу, мржњу и нетрпељивост? Ако је Краљица верно чедо своје Цркве, да ли то можемо речи и за себе, или бунтујемо, роваримо, стварамо расколе и угрожавамо поредак? Ако је она брижна мајка и ревносна монахиња, да ли можемо тврдити да ми сами увек савесно обављамо своју службу на коју нас је Господ поставио?

Могли бисмо се тако још дуго питати! А, одговори, нажалост, често не би били похвални по нас! И натерали би нас, ако нам је још остало здраве савести, да се зацрвенимо од стида, и коначно, да се покајемо!

Као што је већ поменуто, у овом периоду, у склопу Јелениних дана одржава се разноврстан духовни и културно–уметнички програм. Могло је да се примети, и на неким предавањима из тог програма, а и иначе кад год је било речи о Јелениној личности како стално искрсава, провејава и намеће се заинтересованима  једно питање! Оно гласи: Коме она припада? Православнима или римокатилицима? На коју страну се сврстала? Коју позицију је заузела и чије интересе је заступала? Ово питање је копкало и копка и даље људе разних профила и интересовања, што и није тако чудно јер је не само израз природне знатижење, већ је и последица вековног нагомилавања горког талога неразумевања и неповерења, антагонизама и огрешења.

Међутим, чини се да би овде, при сусрету са Јеленином личношћу, било умесније поставити једно другачије питање…обрнуто! Оно је једноставно, и гласи…А, коме ми припадамо? Чији смо ми?

Јер из онога што знамо из историје и житија св. Јелена Анжујске довољно нам је да закључимо коме она припада! Свецело и без остатка, она је Божија! Припада Христу читавим својим бићем! И то је оно што је суштински одређује као личност и то је оно где лежи њен идентитет. А, да ли смо ми увек верни Христу који нас је искупио и усвојио по бескрајно скупој цени, по цени своје крви! Или га често изневеравамо и одступамо од њега, и своју личност везујемо за варљиве идоле?

Наравно, кад кажемо да св. Јелена свецело припада Христу, и да у Њему почива темељ њене личности, то не значи да се бришу све њене специфично људске одлике и особине, сва њена конкретна историјска дела и прегнућа! То их само ставља под другачију, јачу светлост, и показује њихово право исходиште, надахнуће и усмерење!

У покушајима да упознамо неку личност, па и светитељску, често правимо једну грешку у само приступу. Не отварамо се за живи, али и неизвесни контакт у атмосфери слободе и љубави, већ, вероватно услед страха, неповерења или ускогрудости, намећемо унапред сковане, ограничене, рационалне категорије и дефиниције, и на њих покушавамо да сведемо стварност боголике особе. У мртве калупе угуравамо живе личности, што је недопустиво уколико имамо жељу за истинским упознавањем, пошто је она, личност, бескрајно шира, дубља и живља од наших упрошћених и окошталих етикета. А ми смо нажалост тако брзоплето склони да лепимо јефтине, површне етикете и да њима обележавамо ближње, можда наивно мислећи да  ћемо их тако лакше упознати, или можда управо зато што не желимо неког стварно да упознамо и што се бојимо другог и другачијег. Не схватамо да је то у самом зачетку погрешан приступ и да жива личност, посебно светитељска, измиче сваком наметнутом угуривању у Прокрустову постељу расе, класе, конфесије, етноса, пола, партије…и сл. Штавише, заборављамо да је то грех и насиље над светошћу живе личности, створене по икони и подобију Божијем.

Да бисмо истински упознали неку особу морамо стати пред њу лицем ка лицу, са поштовањем, као пред сликом Божијом, у живом, слободном, искреном сусрету и општењу, у духу отворености, поверења и љубави, сузбијајући сваку примесу сујете и  себичности, неповерења и самодовољности.

И док нам је лако да то појмимо када је реч о свакодневним сусретима са ближњима, са људима око нас, мало нам теже делује могућност сусрета и општења са онима наизглед одсутнима, одељенима јазом времена и простора, са преминулима или са светима. Како да сусретнемо свеце Божије лицем у лице? Како да реално станемо пред св. краљицу Јелену, које се управо ових дана сећамо, како да је упознамо као живу личност? Који су то место и време, који је то начин,  који нас доводи у друштво свих светих?

Јасан и недвосмислен одговор православног Предања каже да је то истинско место сусрета и општења живих личности управо Св. Ехваристија, Литургија, баш ова у којој сада и овде учествујемо. Јер се у њој сусрећемо не само са Васкрслим, Вазнесеним и Прослављеним Господом Христом , већ и са свима светима од памтивека. Литургија је Тајна јединства и саборности која сабира на једно и зарад једног, све људе свих времена и простора, и уводи нас у друштво Пресвете Богородице, св. Јелисавете,. св.Петке, Св. Марије Египћанке, да поменемо макар само неке, па и у друштво св. Јелене Анжујске. У Св. Евхаристији, као у предукусу Царства Божијег, сви стојимо једни пред другима,  лицем у лице, а пре свега стојимо пред Живим Ликом Христовим! Сви смо заједно, и ми грешни и недостојни, и сви свети, уједињени и утеловљени у једно Тело Христово, као причасници живота Свете Тројице, удеоничари нетварне благодати и сатрпезници на Вечној Трпези Царства Божијег!

Нека би благи Господ дао да се молитвама Св. Отаца и св. Јелене Анжујске и ми нађемо достојни наслеђа наших славних предака, да смело ходимо њиховим путем правде и истине, љубави и милосрђа, и да се нађемо заједно са њима за трпезом Царства Божијег, у све векове и у сву вечност! Амин!

 

Марко Ерић

ђакон