Велики војнички шатор у нашој порти једног кишног дана маја. Велика радост, дошла су нам наша деца, „Уметници духа и радости“, са вероучотељицом Милицом Ракић, на своје матурско путовање. Било их је из школа „Драган Херцог“, „Миодраг Матић“, Угоститељско – туристичке школе из Београда, деца са родитељима из Градца…

Велико друштво које не мари за сва ова зла око нас, технолошке сајбер играрије и глупости којима нас засипају са портала и зраче из телевизора.

Специјални ручак за њих припремају и служе удруженим снагама војска и сестринство манастира.

Пре ручка, имали су велику сликарску радионицу са монахињама и војницима. Шарених прстију од темпера и водених боја, пребацивали су своју машту четкицама на мале или велике папире. Ови радови се касније шаљу на бројне изложбе.

Припадници 21.пешадијског батаљона 2.бригаде копнене војске из Рашке (касарна “Стефан Немања), послужују присутне.

Деца предвођена учитељицом Милицом имају жељу да се што више грле. Деле загрљаје онако, редом, али не по наредби, већ зато што тако осећају.

И у том нашем чудесном шатору одједном се сви грле док пада киша.

Онда смо сви заједно певали “Нек’ свуд љубав сја, нек свуд’ љубав сја и људе нека спаја, за њу живиш ти, за њу живим ја, нек’ цео свет за љубав зна…”

И сви знамо да је дух краљице Јелене Анжујске, велике заштитинице сирочића и жена онај који нас је чудним путевима били они из правца Београда, Рашке или Мексика, окупио ту.