Задобити дар љубави. Наслеђе краљице Јелене
Хришћанство, које се у историји појављује као Црква, као заједница људи окупљених око имена Исуса Христа, верујући да је он Син Божји који је пострадао и васкрсао из мртвих и тиме даровао искупљење од смрти и пропадања свету и људима, утемељено је на непоколебљивом убеђењу да је Божија љубав у Христу походила свет и да је једини човеков одговор на њу заправо повратна љубав према Богу, људима и творевини. По сведочанству Светог Писма Новог Завета љубав није само највећа врлина на чије задобијање је Бог позвао човека, већ је љубав сам начин божанског постојања. Човек је позван да постоји на тај начин, начин љубави, да буде вољен, да воли, да се раздељује и да му се удељује живот са извора истинског живота.
Свети Апостол Павле описује Цркву као заједницу многих и различитих дарова. Ти дарови су „пројава Духа“ (1Кор 12,7) које се свакоме даје на корист: једноме реч мудрости, другоме реч знања; једноме вера, другоме дар исцељивања; некима да чине чуда, некима дар пророштва; једнима да говоре непознате језике, другима да их тумаче … сви ти дарови срастају у једно Тело Христово, радујући се једни с другима, допуњавајући једни друге и страдајући једни са другима. Црква је Црква апостола, пророка, учитеља, чудотвораца, оних који помажу и исцељују и оних који имају дар управљања (1Кор 12,4-11). Немају сви све дарове, већ сваки појединачно чине богатство црквеног живота. Постоји међутим један дар који је узвишенији од свих, јер док је већина духовних дарова пролазна и делимична, тај дар је непролазан и целовит: то је дар љубави који је основа сваког другог дара. Јер само љубављу дарови бивају уједињени у хармонију и бивају препознатљиви као удови Тела Христовог. „Љубав никад не престаје“, каже Свети Апостол Павле (1Кор 13,8). Тај дар се дарује свима који верују у Исуса Христа и сви су позвани да га усвоје, задрже и предају даље свима око себе.
У православној Цркви постоји велики “облак сведока” (Јев 12,1) вере живљене у љубави, људи који су своје животе уградили у Тело Христово, предали их Богу и завештали будућности. Један такав живот водила је краљица Јелена. Ушавши у наслеђе божанске љубави дароване Цркви Христовој, она није била само пасивни прималац исте, већ активни делатник, сведочећи “веру која кроз љубав дела” (Гал 5,6). Она нам је тако предала оно што је примила, она је умножила дар љубави и дала нам га у наслеђе.
Многе је дарове примила Света Јелена и све их објединила у љубави. Њена љубав обитава у Цркви кроз векове и стигла је до нас. Дани Краљице Јелене су увек пригодна прилика да се подсетимо њеног наслеђа, да о њему промишљамо и да на њега одговоримо, да бисмо и сами, на њеном трагу, били активни делатници у њиви љубави Божје, а не само равнодушни примаоци и посматрачи живота који нам промиче пред очима.
Циљ овог излагања је да покаже двоструко наслеђе краљице Јелене. С једне стране, да укаже на континуитет њеног деловања са хришћанским предањем које је и сама баштинила, с друге пак да укаже на оно што се оставила иза себе као наслеђе у које смо позвани да уђемо ми као достојни наследници. Иако је проучавање средњовековних личности увек један специфичан истраживачки акт, јер су подаци о њима презентовани често на начине који не омогућавају јасну слику, о краљици Јелени је сачувано довољно података. Међутим, постоје многе историјске недоумице и нерешена питања у вези њене личности и временом живљења. Много тога је још увек предмет проучавања разних историјских научних дисциплина.
Као извор за своја промишљања користићемо Житије краљице Јелене архиепископа Данила Другог, које нуди духовни портрет светитељке, портрет који наглашава одређене аспекте њене личности и дела, оне аспекте који су заправо кључни за овде одабрану тему. Краљица Јелена је једина жена којој је посвећено посебно житије. У средњовековном делу Животи краљева и архиепископа српских (написаном између 1317. и 1340.), архиепископ Данило описује владарске способности и монашке идеале којима су биле посвећене водеће личности цркве и државе, међу којима је и краљица Јелена. Сам Данило сведочи: „Светим молитвама вашим изоштрен, ја, грешни Данило, саставих напред писана житија благоверних краљева српске земље, што је видљиво пред лицем вашег христољубља, и о овоме потрудићу се и све ћу казати по истини, као што ми објавише сведоци живота ове блажене Јелене пре мене, а колико и ја очима мојима видех, истинито ћу исповедити“. Свакако, српска средњовековна житија нису класични историјски извори попут архива, хроника или историографских дела, али нису ништа мање „исторична“, пошто сваки запис из прошлости, па и онај који претендује да буде најобјективнији, самим чиним записа већ интерпретира историјски податак. Тако су и житија интерпретације протекле историјске стварности. Она су писана са циљем, сврхом и намером да прославе светитеља, али и да поуче свакога ко чита. У том смислу житија су блиска библијским наративима који прошлост записују и тумаче тако што славе Божја дела и указују на актуелност и „садашњост“ описаних догађаја, јер онај који чита није само неко ко добија информацију и податак, већ неко ко је позван да учествује „сада“. У том смислу Житије краљице Јелене представља наставак ткања библијских наратива (близу 100 цитата и алузија на Свето Писмо постоји у кратком Житију Свете Јелене) о присуству Божијем у историји кроз оне личности које су се слободно, вером укључиле у ток историје спасења и својим „да“ обећањима Божјим оставили трајни траг за будућност, у све дане трајања овога света. Оно је заправо прича о једној љубави, прича о примљеној и предатој љубави.
Света краљица Јелена, жена српског краља Уроша I Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина управљала је делом државе у другој половини 13. века. Када је Драгутин почео да влада земљом предао је мајци на управу један њен део. Територија којом је Јелена владала више од три деценије, обухватала је Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. После 1309. године краљичина област је сужена на властелинство манастира Градац, двор у Брњацима са околином, и крајеве око Плава. Све што знамо о њеној управи крајње је похвално. Очигледно је имала „дар управљања“ који помиње Свети Апостол Павле (1Кор 12, 28). Међутим, овај део живота свете Јелене писац Житија помиње само сажето и не поклања му нарочиту пажњу.
Данило у свом Житију нарочито истиче краљичино стремљење ка вишим божанским добрима који је изражено кроз њену молитвеност и уздржање, што ју је чинило изузетно врлинском особом. Молитве свете Јелене су врло учестале у тексту Житија и на прави начин илуструју краљичино духовно усмерење. Њен врлински, Христу посвећен живот, очитавао се у односу према другим људима. Сваког је поштовала без разлике, стојећи тако на линији заповести Божје да је савршенство у љубави према свакоме човеку, љубави која „сунцем обасјава добре и зле, и даје кишу праведнима и неправеднима“, јер је у томе савршенство које се очекује и од човека (Мт 7,43-38). У том смислу писац бележи: „Њена реч била је растворена сољу, и не нађе се у њој лицемерност, као што је има у неких, да некога поштује, а другога да презире. Великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала и свакоме дужну част одавала.“ Нелицемерно човекољубље је заправо идеал хришћанског живота и место на коме се пројављује и потврђује врлина. Надаље, наводи се у Житију да је Јеленино човекољубље било крајње делатно: „По оваквом дару колико је примила од Господа, много година проведе живећи у овом веку, љубећи ниште, и дајући милостињу странима, одевајући наге, и уводећи у дом бескућнике.“ У овим речима се јасно може видети да је Света Јелена примљени дар љубави умножавала и изнова задобијала тако што се, следујући Господу Исусу Христу који је блаженима називао гладне, жедне и потребите и хранио их и лечио за време свога земног живота, посветила баш онима који су презрени од света и световне логике (уп. Мт 11,4-5). Сама подвижница и скромна, у посту и молитви, она није окретала лице од пропадљивога света око себе, него, како каже писац, „и ово чинећи, блажена никада није остављала милостиње, но је увек имала раширену руку своју за давање ништима, хромим и слепим, сећајући се речи Владике коју рече у светом еванђељу: Милост хоћу, а не жртве. И опет: Стран бејах и уведосте ме, наг и оденусте ме, болан и у тамници, и дођосте ка мени. Таквима даваше ова блажена одело и храну. Скрбнима била је састрадање и увређенима избављење.“ Ово усмерење, које бисмо данас назвали социјална делатност, мора да је на Јеленине савременике оставило јак и упечатљив утисак. Подвижнички, монашки и испоснички живот није увек по правилу везан за социјални ангажман, али је очигледно да је Света Јелена све своје духовне снаге које је стицала кроз подвиг, усмеравала на све оне којима је потребна помоћ, који страдају и немају потпору у животу овога века.
Писац житија наводи још један важан моменат подвижничког начина живота: сећање на сопствене грехе и непрекидно кајање за исте: „ … колико је могла, сећала се својих грехова од младости, и писала их је, и колико је имала духовне оце у светом граду Јерусалиму, на Синају и Раиту и у Светој Гори Атонској, јер тамо одоше многи њезини дарови, које не могу исказати, јер све имање тамо источивши, до смрти непрестано шиљаше часне и достоверне и великоимените монахе своје. Ови су носили списак њезиних грехова, и отуда су опет доносили писане заповести, које су на корист њезине душе“. Једна од кључних карактеристика хришћанског етоса је свест о сопственој грешности и недостојности. Она се најбоље илуструје Христовим речима: „Тако и ви кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо залудне слуге, јер учинисмо шта смо били дужни чинити.“ (Лк 17,10) То је једни начин да се човек који се труди у врлини сачува од гордости, сујете и самообмане да својим сопственим снагама чини нешто велико и да му за то следује похвала овога света. Тако је Света Јелена у подвигу, покајању и добрим делима утврђивала свој ум и „трудила се“, како писац каже, „да искушану постави себе пред Господом, као непостидна раденика, трудећи се да пређе из ропства у слободу и наследи добру земљу, коју је обећао Господ онима који га љубе“.
За краљицу Јелену карактеристично је старање за цркве, „а трудила се о томе како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божаствене књиге у своме дому, а исто тако и свештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу.“ Цркве као богослужбени простори увек су у свести средњовековних Срба имале посебно место у друштву. Ти простори су грађени у славу Божју, као места где се наговештава и окуша Царство небеско у тајни Евхаристије, која представља највећи вид сједињења Бога и човека. Стога задужбине српских средњевековних владара и добротвора нису споменици прошлости, археолошка налазишта и музеји, већ сведочанство одлуке да се овде на земљи издвоји простор посвећен будућем простору и веку, сведочанство одлуке једног народа да свој идентитет не везује само за овоземаљски живот, већ да га „прошара“ просторима присуства Божјег и местима заједнице Бога и човека. Стога писац Житија посебно усрдно описује Јеленину одлуку да подигне манастир Градац. И она је, као и све друге, отпочела молитвом: „Ево видим својим очима божаствене цркве и свете манастире, што подигоше христољубиви мужеви од основа ради славослова Божјега, а себи на вечан спомен. Зато треба и ја да се бринем, да и ја уз помоћ Божју подигнем храм у име Пресвете Богоматере, не би ли ми она била молитвена заступница у дан судњи.“ Тако отпоче градња манастира: „И тако поче зидати цркву у име пресвете Богородице празник Благовести, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело.“ А када је ово величанствено здање завршено, Света Јелена се захвали молитвом. За Градац бележи Данило, „сав живот свој и неисказано богатство славе свога земаљског царства ту дарова.“
Краљица Јелена је била изузетно посвећена подршци у то време веома слабом и рањивом делу спрског друштва: женама. Архиепископ Данило бележи: „Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи, ишла је за оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће, и будући богат осиромаши вољно да нас обогати божанством.“ Подршка изучавању заната и склапању брака сиромашним девојкама била је од кључног значаја за здравље једног друштва. Здрава породица је стуб једног народа. Јелена је то разумела, а разумела је то, јер је „ишла за оним једним“ који је оплеменио живот поставши тело и боравећи међу људима; оним који је дао благослов људима да се множе и напуне земљу, управљајући њоме као добри домаћини док не дође небески дом који чекамо.
Света Јелена је такође образац хришћанског сагледавања смрти. Смрт је човеков непријатељ, смрт обесмишљава све и релативизује све. Али они који верују другачије гледају на смрт. По речима апостола Павла: „Где ти је смрти жалац? Где ти је, пакле, победа? … А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.“ (1Кор 15,55.57). Јелена се тешко разболела, пропатила, никад не посустајући у вери. Када је дошао њен час она не жали себе, већ теши друге: „И ова блажена утеши их најчасније слатким речима уста својих, и у тај час, не каснивши ни мало, поче слати веснике у делу земљу државе своје, у писму рекавши: Дођите, о љубимци, и видите престављење моје, јер идем на пут којим никада не ходих.” Три године после упокојења блажене, Бог је прослави и међу људима који су остали и за ње, и тако не остави самога себе непосведочена животом ове велике личности српске историје.
У овде дане Краљице Јелене сећамо се њеног наслеђа, молимо се да нас упути на пут истине којим је сама ходила и заједно са писцем Житија кажемо: „Но које хвале можемо ти принети од слабога смисла нашега? Јер ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу твоју, коју је увезала десница Владичња неувелим венцем? Које ли дарове да ти принесемо ми? Јер ти, примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти, блажена, обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благодат од Господа, и наслађиваш се њоме на векове“.
Вратимо се питању с почетка: Да ли је љубав дар или се љубав стиче? Када је апостол Павле писао хришћанима у Коринту о себи и о томе како је постао то што јесте, он каже: „Јер сам најмањи од свих апостола и нисам достојан назвати се апостол, јер сам прогонио Цркву Божју. Али благодаћу Божјом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих њих, али не ја, него благодат Божја која је са мном“ (1Кор 15,9-10). Благодатни дар љубави је дакле нешто што се добија, али и задобија, нешто што се даје, али не сме остати испразно, нешто што не искључује сопствени труд. То је дар који захтева човекову сарадњу и делање да би се очувао и постао делатан. У делу краљице Јелене, у свему што вером чинили и љубављу творила очитава се истински идентитет сваког хришћанина који по мери дара дате вере и дате љубави осмишљава живот сада и овде и предаје тај смисао даље у будућност, до дана када ће Бог бити коначни смисао свих и свега.
Данас у 21. веку, у једном радикално другачијем свету, од света у коме је живела краљица Јелена, на нама је да одговоримо на питање да ли смо достојни наследници њеног дара и хоћемо ли бити кадри да га предамо даље у будућност. Како би се то заједничко наслеђе којега смо и баштиници и одговорни да се оно проследи даље могло описати? Шта је оно што учимо из примера краљице Јелене за нас и наше доба? Наше доба, као и свако доба у прошлости, има своја искушења и своје изазове. Никада живот на овој земљи није био, нити ће бити идеалан и без страдања. Доба краљице Јелене такође није било без турбуленција, потешкоћа и неизвесности. Прва поука коју нам нуди Житије краљице Јелене је да се свако дело започиње и завршава молитвом. На тај начин сведочимо да наш живот није нешто што се подразумева, већ нешто што се одржава милошћу Божјом и да сами од себе нисмо ништа кадри да учинимо, већ само „ако Господ хоће и живи будемо“ (Јак 4,15). Друга поука је да је молитвени живот, живот који се проводи у подвигу, тј. у уздржању и умерености. На тај начин показујемо да нисмо пуки конзументи овога света, већ његови добри домаћини, и да не дозвољавамо да ишта овлада нама, већ да у благодарности узимамо од земаљских плодова. Трећа поука тиче се љубави према Цркви, према богослужбеним просторима где, окупљени на евхаристијским сабрањима, живимо један небески исечак времена, кушамо Царство небеско које долази и црпимо мотив и снагу да наставимо кроз живот. Четврта поука је да никада не окрећемо поглед од потребитих, за земаљска добра ускраћених, сиротих, болесних и немоћних. Краљица Јелена је сва своја земаљска добра схватала као дар Божји који је даривала даље. Отуда њена непрестана брига и старање за оне којима тај дар у овоме веку није удељен. Пета поука је да је просвета саставни део хришћанског живота. Писац Житија сведочи за Јелену: „Опевану и всехвалну благодат имађаше, коју је примила просвећењем Светога Духа, познајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита.“ Образовање је један од носећих стубова српске културе Средњег века. Образовање је трајни задатак сваког доба, задатак да се наново осмисли и тако оплемени овоземаљски живот. Шесто, краљица Јелена је посебну бригу посвећивала формирању здраве породице, старајући се пре свега за младе девојке које су биле међу најслабијим члановима ондашњег друштва. Невероватно је да се данас чују гласови који Цркви оспоравају старање за жене. Труд краљице Јелене на том пољу јасно сведочи да је такво старање саставни део црквеног Предања, био и остао.
Коначно, сагледавање смрти. У Цркви се читав живот осмишљава и гради на вери у Васкрсење Христово, на вери да је то и васкрсење наше, на вери да живот на овоме свету има смисла само када се у њега уносе искре васкрсне вере. Стога је Житије краљице Јелене које описује њен живот и смрт још један облачак у „облаку сведока“ (Јев 12,1) којима је наш народ благословен. Међутим, да бисмо ушли у наслеђе својих отаца и мајки, морамо га задобити, да бисмо га поседовали.
Фотографије: Светлана Дингарац